Једнојезичност, чак и у домовини енглеског језика, није профитабилна ствар. То тврди занимљиви извештај Језици за будућност: који су језици најпотребнији Уједињеном Краљевству и зашто, наручен од Британског савета и објављен 20. новембра 2013. Аутори извештаја, Teresa Tinsley и Kathryn Board, подвлачећи економске, културне и политичке границе суштинске једнојезичности у данашњој Британији, покушавају у документу од 48 страна да претпоставе који ће језици бити најважнији за учење у наредних двадесет година.
Да би то утврдиле, спровеле су истраживање у коме су "економске назнаке уравнотежене са културним назнакама, општим интересом учења страних језика, и потребом развијања чврстих односа због дипломатских, образовних или стратешких циљева". Аутори су тако идентификовали 10 језика у које би британска влада, образовне институције и фирме морале инвестирати да би се на најбољи могући начин суочиле са изазовима будућности.
Први у тој класификацији је шпански, званични језик у 21 држави, са између 30 и 40 милиона људи којима је то матерњи језик само у САД. Други на списку је арапски, са преко 230 милиона оних којима је он матерњи и још 100-200 милиона особа, првенствено у северној Африци и западној Азији који га користе као други језик; експлозија економије у Персијском заливу и апсолутни политички и стратешки приоритет тих земаља оправдавају тако високо место. Трећи је француски, језик не само комшија преко канала Манико него и званични језик у још 25 држава. Четврти је мандарински, матерњи језик милијарду и двеста милиона људи и званични језик Кине, Тајвана и Сингапура. Следе: немачки, португалски, италијански, руски, турски и на крају јапански.
На жалост, како пише у извештају, "док милиони људи широм света уче енглески, Британија заостаје у учењу језика", јер само четвртина британске популације може да издржи разговор на једном од 10 поменутих језика. Тако да, ако чак 15% британаца говори француски, само 4% говори шпански а само 1% арапски и мандарински. То би представљало, према ауторима извештаја, "претњу нашим конкурентским способностима, утицају и рангу у свету као и нашој грађанској способности да имамо значајну улогу у све више и више информатизованом и међусобно повезаном свету".
Међу могућим средствима сугерисаним у закључку извештаја истичу се укључивање нових језика (као што су арапски и мандарински) у школске програме, језичко вредновање британске дијаспоре и мањинских група присутних у земљи, што би могло допринети престанку суштинске једнојезичности у Уједињеном Краљевству, режиму - како тврде Teresa Tinsley и Kathryn Board у том извештају - који је штетан како за британце тако и за добро саме државе.