Дуго времена се инсистирало на коришћењу само италијанског у разговору са децом, верујући да је суживот италијанског и других локалних језичких система (погрешно називаних "дијалекти") отежавајућа околност. Најновија истраживања, напротив, показују да двојезичност доноси огромне предности, не само у развоју комуникационих способности већ и са здравствене тачке гледишта.
Разговарали смо са Марком Тамбурелијем (Marco Tamburelli), предавачем двојезичности на Одсеку за лингвистику на Универзитету Бангор (Северна Ирска), где управља истраживањима језичког развоја у детињству у односу на истовремену двојезичност.
МР: Наша земља је прешла пут од ситуације коју можемо дефинисати као "стабилност" до вертикалне двојезичности. Пре педесетих година прошлог века, италијански и локални језици су постојали паралелно са функцијама и употребом раздвојени док данас први окупира простор других. како применити, онда, регионалну едвојезичност на ситуацију у Италији и вратити локалним дијалектима простор и образовни престиж?
MT: Главни задатак је дати локалним језицима шансу суочавања са модерним временом, стављајући их поново на све нивое цивилног друштва, укључујући средства за комуникацију, образовање и администрацију, као што је већ учињено у Фурланији и Сардинији. Само на тај начин се може повећати њихов комуникативни простор и поново им дати престиж неопходан да би постали профитабилни у модерном друштву.
MR: Постоје ли референтни модели? Који су то, према вама, да ли држава или најнапреднија остварења?
MT: Као што сам већ поменуо, модели су Фурланија и Сардинија, али и Аоста Вало. Ове области су, ипак, још у ситуацији минималне заштите, где је регионалн језик још увек испод институционалног нивоа. На пример, пре неколико месеци судија Annie Cecile Pinello је одбила да обави обавезно испитивање на сардијском, као што је тражио Salvatore Meloni, ухапшен због оптужбе за фискалне криминлане радње. Ово показује да је постизање основних језичких права још увек далеко, чак и за кориснике тих малобројних регионалних језика којима италијанска држава декларативно предлаже неку претпостављену форму заштите.
У Европи, најнапреднија је несумњиво Шпанија (пре свега Каталунија и Галегија) и Велика Британија, пре свега Северна Ирска. Али стижу и интересантни сигнали из Фризије.
МР: Са техничке стране, како би требало да се догоди нирмирање регионалних језика?
MT: Историјски, постоје два пута. Први, који се користи за језике многих европских земаља, али који по мом мишљењу треба избегавати у случају регионалних језика и - уопштеније - у ритму усклађеном са модерним временима, је онај који омогућава одабир варијанте области или главног града и доношење одлуке да то буде стандардна варијанта. У случају италијанског језика био је то фирентински језик аристократа, код Француске париског суда, холандски је био онај у Амстердаму и Ротердаму, и тако даље. Онда долази одлука да се пише ова варијанта више или мање фонетски, и онда се иде ка стандардизацији говорног језика .
Други начин, онај који је по мом мишљењу много важнији у случају регионалних језика након последњих стандардизација, јесте развој "полиномног" правописа, или прецизније ортографског система који би могао представљати све регионалне варијанте које се заправо говоре на територији. То се већ дешава са окцитанским и - иако у мањој мери - са велшким, а ја лично радим на пројекту за Ломбардију. Изводљивост "полиномног" система је да свако може да пише мислећи исто, али у својој варијанти када се пише и чита. Пример из велшког. Глагол "ићи" је "münd" у дијалектима на северу, али "mind" у дијалектима на југу. Полиномно решење је да користите самогласник "y" у овим контекстима, па да сви пишу "mynd", чувајући ипак локални изговор када читају и, наравно, када говоре. Самогласник "y" има тако полиномну вредност, која зависи од варијанти коришћених од оних који читају или пишу. Ово омогућава уједињење ортографије многих локалних варијанти без икаквих сметњи. То је по мом мишљењу савршено решење.